04.10.1992.
Sećam se prvog dana kada smo igrali badminton. Ja na jednoj, ona na drugoj strani. Bilo pitanje ko će imati prvi servis. U smehu smo se žučno raspravljali, ali ne mogu da se setim ko je pobedio. Nije bilo mrežice, nije nam ni trebala. Prosto smo se dobacivali.
Ona u teksas šortsu, gumenim klompama, uvek izranjavanim nogama od češanja plikova koje su stvarale one sitne eksplozije balončića ključale tečnosti, nastalih pri pravljenju domaćeg soka.
Zovu i kajsiju sam najviše voleo. Zvao sam ih praviša.
Gore je nosila neki končani džemper ili majicu kratkih rukava, obavezno jednobojnu. Mislim da je bila plava. To je bio prvi trentak kada sam je video nasmejanu. Imala je taj širok osmeh u to teško vreme devedesetih, mahala je reketom i skakala, vešto izbegavajući parkirana vozila na trortoaru ispred naše kuće.
Ja, na drugu stranu, bio sam desetogodišnji klinac, nesvestan sveta u kome sam živeo tada. Nije bilo bitno to što sam gladan, niti to što su starke lepljene izolir trakom. Bitan je bio taj reket i njen osmeh. Mogao sam ceo dan da je gledam tako nasmejanu.
Voleo sam dane kada je takva. Ja nisam imao puno drugara, niti sam bio omiljen u ulici i školi. Dane sam provodio uglavnom sam, ili čekajući redove za ovo i ono, pa je ovo bila retka prilika da se volimo.
Majka bi inače, obično plakala u sobi, dok je mislila da ne gledam, ili pušila meki winston 100s u wc-u. Sve dok nisam imao kasnije u životu prvu devojku koja bi me mazila dok spavamo, nisam znao da je to od duvana, a najviše sam voleo miris njenih dlanova, kada bi me ušuškala u krevet. Imao sam običaj da čim ugasi svetlo, uhvatim njenu ruku u mraku i naslonim svoj obraz u njen otvoren dlan.
Volim te, prošaputao bih tiho.
Ona ne bi odgovorila ništa. Samo bi lagano, skoro neprimetno izvukla dlan, pomazila me po glavi i rekla: Laku noć sine. Moraš da spavaš, ustaješ rano.
U tom badmintonu je bilo nešto uranjavajuće. Tonuo sam u tu milinu toliko, da sada, kada vraćam sećanje, ubeđen sam da je sve to bilo kao na usporenom snimku.
Njeni skokovi su bili u velikim lukovima, vedri, skoro mladalački. Ja nisam mogao da je pratim.
Nakon toga smo trčali zajedno, do kraja ulice i nazad, kao da nas neko juri. Bio sam zadihan, a ona se poigravala sa mojim umorom, puštajući me s vremena na vreme da je stignem. Ubrzo bi ponovo pojačala i ostavljala me očajnog iza sebe. To je naravno, uvek pratila polučasnovna priča na kraju sa nekom životnom porukom.
Iako je bio početak oktobra, i dalje je bilo toplo, pa smo kasnije otišli na Adu. Oko pet časova poslepodne, blizu tornja. Ona bi svojim klasičnim ženskim stilom preplivavala polovinu Ade, potom se vraćala nazad i tako nekoliko puta. Ja bih sedeo, skupljen sa rukama oko kolena, posmatrajući je i zamišljajući sebe kako plivam. Tek sam sa dvadeset godina naučio kako.
Kasnije, sladoled sa po dve kugle, vanila i čokolada, a posle smo sisali mentol bombone, dok je ona čitala neku knjigu, a ja bacao žabice. Pri prvom nagoveštaju mraka, na tada već polupraznoj Adi, krenuli smo polako kući. A onda, Laku Noć Deco, krevet, pa Dnevnik 2. Iskrao sam se iz kreveta, prišao vratima dnevne sobe i, u tišini i mraku obasjan snopom koji se iskradao iz ključaonice, posmatrao majku kako tiho jeca, gledajući u fotografije mog oca i svoje rendgenske snimke. Tada sam se tiho povukao nazad u sobu, a ubrzo potom je majka došla.
Volim te, rekao sam.
Ona je, kao i uvek, ponovo izvukla lagano ruku, pomazila me po glavi i rekla: Laku noć sine. Moraš da spavaš, ustaješ rano.
II
04.10.2009.
Jutro je bilo sivo. Mračna soba, puna vlage koja je težala vazduh, skupljala se nad njom. Sada je veći deo dana provodila spavajući. Nešto bajtog hleda zaprženog u rerni, soli i svežeg mladog sira, bili su poslastica.
Dani kada je mogla da hoda, bili su dobri dani. Naravno, samo pod uslovom da motorika funkcioniše dovoljno da može da veže pertle, zakopča mider i obuče nešto, bilo šta na sebe. Lična higijena nije dolazila u obzir vikendom. Kućna nega nije dolazila, ja odavno tu nisam više stanovao, a majka nije mogla da se kreće toliko. Sama činjenica da stoji, nesigurno i krivo, ali ipak stoji, bila je uspeh. Sve ostalo nije bilo bitno. Iako je tek prešla šestu deceniju, izgledala je daleko starije.
Daljinska služba je u poslednje vreme jedini prijatelj. Zovu svaki dan u isto vreme, podsećaju na lek.
Poštovana gospođo, ovde terenska služba - govorili su kroz zvučnik na koji je nekada davno nešto prosuto, pa je glas kroz njega metalno krkljao.
H-h-hvala. U-u-uzeću sada, govorila bi kroz suze, žaleći za prekinutom vezom. Ali ne treba očajavati, govorila je sebi. Danas je poseban dan.
Taj dan je ustala ranije, na brzinu popila šaku lekova, pripremljenih još juče. Na vremenu je moralo da se uštedi.
Iz ormara je već dva dana lepo složen komplet za danas ležao. Nespretno, ali pažljivo i sa mnogo muke, nekako ga je obukla. Kosu je dugo češljala, a o procesu šminkanja i kako će to da izvede, danima je razmišljala. Zbog poodmaklog stanja dementnosti, morala je da zapisuje svojim drhtavim i bizarno sporim rukopisom proces, da ne bi svaki put počinjala ispočetka, kao ranijih godina. Uspela je sve da dovrši, baš onako kako je zamišljala. Bila je srećna.
Jutro je polako odmicalo, emisije na tv-u su se nizale, a majka je strpljivo gledala na sat i čekala prvi poziv. Prvi od mnogih koji će toga dana uslediti. Taj dan, razlikuje se od svih ostalih ove godine i ona je to znala. Deset je već izbilo na starom drvenom zidnom satu, ali ona je držala elan. Imalo je još puno toga da se uradi.
Koliko su joj kičma, noge i slabašne ruke dozvoljavale, probala je da očisti prašinu, barem malo, za sve te ljude koji će danas doći. Malo je očajavala i nervirala se zbog svog hendikepa, ali nije dozvolila da joj to naruši raspoloženje. Jedino ta memla, mekanih, crno-zelenih zidova je budila osećaj srama, koji se po rumenilu na nespretno našminkanim obrazima nazirao.
Izbilo je podne.
Zelenkasto-sivi komplet koji je obukla za danas, sa žaljenjem je morala da odloži, da se ne bi mnogo oznojila. Minđuše, koje je sa mukom stavila, sada su već postale teške i pažljivo ih je spustila na natkasnicu, ali sve tako brižljivo i na dohvat ruke, ako neko baš u tom trenutku naiđe.
Da, da – govorila je sebi – svakog trenutka će neko. Ipak je danas takav dan. Ne treba biti lenj, ne treba se opustiti. Biće puno posla kada gosti dođu. Puno.
Primetila je u tom trenutku da je karmin koji je stavila, prešao delom i preko zuba. Srećna što je zapazila to pre nego što je neko došao, probala je da se odgega do toaleta. Na vratima, kada je probala da uhvati kvaku, njen nesiguran korak u kombinaciji sa entuzijazmom ovog jutra, došli su joj glave. Sledeće sekunde je ležala pa pločicama, potpuno bespomoćna i gledala kako joj šaka leve ruke plavi, jer krv do nje nije stizala. Pokušala je da stisne pesnicu, ali je čak i dodir palca i malog prsta predstavljao problem. Probala je da se okrene, ali su kičmeni pršljenovi, polomljeni i onemoćali od poodmakle bolesti to onemogućavali.
Osmeh na licu je ostao, ali je postao samo grč. Suza je bila veća od oka i ona je samo buljila, tako potrbuške u zid hodnika, dok je napolju tutnjio saobraćaj. Čula su se i deca iz komšiluka.
Najzad je suza izbila i pustila je iza sebe tanak mlaz, koji se spuštao niz obraz. Uz jecaje i kratke uzdisaje emotivna barijera je popustila. Ležala je tako na hladnim pločicama, sa težinom svakodnevice nakupljenom u njenim krupnim suzama koje su razmazivale šminku dok je ponavljala u sebi: Uskoro će gosti, uskoro će gosti.
Ali, gosti nisu dolazili. Na satu je izbilo tri.
Glad je polako počela da uzima danak, daljinska služba je zvala već dva puta, a ona nije pritiskala taj prokleti taster. Krici koji su se čuli iz njenog grla ugušenog suzama, više nisu podsećali na ljudski. Trzala je telo u bolnim i kratkim pokertima, ne bi li se nekako oslobodila stega gravitacije, ali nije uspevala. Sada je već očajavala, zamišljajući scenario u kome će joj gosti i prijatelji doći, i zateći je tako, na podu. Izgledaće bespomoćno i jadno do te mere, da više neće moći da živi sa sobom. Umor od suza je stizao u kombinaciji sa glađu. Uskoro je zaspala.
Sat je izbio pet.
Sledeći trenutak kojeg se seća je dolazak dva momka u belim uniformama iz terenske službe. Sva sreća, zadnja vrata kuće su bila otključana i oni su bez problema ušli. Terenska služba, bila je uvek spremna da dođe ukoliko se pacijent ne javi na daljinski aparat posle trećeg poziva. Uspeli su da je podignu lagano, svuku svu tu nepotrebnu odeću, malo umiju i daju inkcije protiv bolova.
Imate li nekoga da pozovete gospođo? - zabrinuto i dobronamerno, upitao je jedan od njih dvojice.
N-n-naravno, samouvereno je ona odgovarala. Imam s-sina. On je z-znate, d-dobar s-student i p-puno r-radi, p-a nije tu. A t-treba i p-puno gostiju da stigne s-svakog časa. Z-znate, d-danas je…
Da li ste sigurni u to? - zapita drugi, ne dozvoljavajući joj da završi rečenicu. Očigledno nestrpljiv da krene.
N-n-naravno, n-ništa vi ne b-brinite. Ž-ž-želite li možda n-neki s-sok da po-po-popijete ili kol-lač? O-o-ostalo mi je m-malo u f-frižider-ru.
U širokom osmehu, onaj prvi je nežno uhvatio za rame i rekao: Neka hvala, veoma ste ljubazni, ali imamo puno obaveza. Moramo da krenemo odmah.
Trudila se da drži dostojanstven izraz na licu, ali nije uspevala. M-molim vas. S-samo m-malo. E-evo, imam i n-neku p-pitu možda. Z-znate, m-moj s-sin će uskoro…p-pa, a-ako ž-želite…
Ponovo se javio ovaj drugi i prekinuo je još jednom: Zaista nam je žao gospođo, ali već kasnimo da drugu adresu. Sledeći put možda, hvala vam na ponudi još jednom.
Krenuli su da se pakuju.
N-naravno. I j-ja p-pričam s-svašta. O-oprostite š-što s-smetam.
Izašli su lako kao što su i došli. Majka je zajecala. Sat je izbio šest.
Kada je sledeći put otvorila oči, napolju je bio mrak. Mutio joj se pogled, dok je prstima nezgrapne i pomodrele šake pokušavala da stegne naočare dovoljno da ih podigne i stavi. Posle par pokušaja, nekako je uspela. Drugom rukom je probala da obriše bale koje su joj visile sa brade. Vreme je za još jednu dozu lekova. Ali, teško joj je da ustane. Entuzijazam i energija su nestali. Dan joj je odneo sve što je u njemu imala da ponudi.
Ponovo je počela da plače. Jecaji su stizali jedan za drugim. Njeno umorno i izmučeno telo se dizalo i spuštalo svaki put kada se borila za vazduh u reci suza. Više ništa nije bilo bitno, ni gosti, ni porodica ni prijatelji. Ovaj dan se polako približava kraju, to je jedino znala.
Stege života su se dizale, a mračna soba, puna vlage koja je težala vazduh, ponovo se skupljala nad njom. Zidovi su bili sve bliži, igrajući svojim senkama nad životom. Gorčina je ispunjavala čašu, svakom sledećom suzom. Polako joj se gasila želja za sutrašnjim danom. U njenim bistrim očima, video se plamen na umoru. Stisnula je kroz zube nešto nerazgovetno.
Zazvonio je telefon.
Ona je i dalje plakala. Toliko, da ga nije ni čula.
Zazvonio je ponovo. Drugi, pa i treći put.
Najednom, delom u neverici, gledala je u displej telefona. Dok je suzni pogled mutio stvarnu sliku, nije bilo sumnje u displej koji obasjava prostoriju i zvuk koji je neumitno zvečao kroz kuću.
Talas toplote joj je ogrejao srce i sunce je počelo da se probija kroz venecijanere svesti.
Tračak nade je ponovo počeo da plamti u njoj.
N-najzad, procedila je u grču kroz svoja sitna usta i veštačke zube.
Pružila je ruku, nekom neprirodnom snagom, obuhvatila slušalicu i pritisnula dugme za javljanje.
H-h-halo, prevalila je sa mukom preko jezika. Drugom rukom je brisala suze, i trudila se da ne pokaže očajanje u glasu.
Dobro veče! - vedar i razdragan muški glas je odjekivao na drugoj strani. Potom je pitao da li je to taj i taj stan i da li je našao pravu osobu.
J-jeste. J-ja sam. N-najzad je n-neko z-zvao. T-tako s-sam s-srećna. A k-ko je to, a-ako smem da p-pitam? - radosno je vikala majka.
Da li je vama danas rođendan gospođo? - veselo je pitao muškarac sa druge strane i, ne sačekavši odgovor, nastavio – Evo, zovem vas da vam čestitam rođendan, poželim sve najbolje i da znate da neko ipak misli na vas.
Ona je na drugoj strani slušala i slobodno puštala suzama da teku. Ali ovog puta u otetom uzdahu olakšanja.
Imam posebno lepu vest za vas. Ja sam iz Metalca u Gornjem Milanovcu, javljam se, jer imamo posebno dobru ponudu kuhinjskog pribora za sve naše slavljenike, samo danas! Da li ste zainteresovani da čujete?
Prošao je jedan beskrajno dug trenutak. Osmeh na licu je nestao, suze su stale. Bol je prestao. Sve je stalo.
N-naravno…ž-želim da čujem, rekla je. D-danas je m-moj r-rođendan.
Ne znam kako da započnem ovaj tekst, pa ću jednostavno da krenem i da sročim nešto u jednom dahu, jer imam veliku potrebu za tim. Ne zamerite mi, slobodno komentarišite, želim da znam da li imam istomišljenike u ovome. Možda grešim, u tom slučaju me ispravite. Hvala na vremenu… Pišem, jednostavno, u trenutku velikog emotivnog revolta. Prosto, ni sam više ne znam, šta mogu i šta smem da uradim, ne bih li se pobunio, dao svoj glas, a na drugoj strani, da ne moram da se plašim za život zbog svojih stavova. Plašim se da “talasam” i da slučajno “provociram” neke ekstremne grupacije, pojedince i ostale varvare, kojima je dozvoljeno da na ulicu iznose svoje kućno vaspitanje. Ništa drugo do kućno vaspitanje. Organizovan kriminal i lobiji u ovoj zemlji ne postoje, budite ubeđeni u to. U suprotnom, ne bismo imali ovo na ulicama. Lobi znači strategiju, znanje, obrazovanje, političku moć, dugoročne ciljeve, itd. Samim tim, prebijanje ljudi po ulici, bili oni stranci ili obični građani sa drugačijim mišljlenjem, dovelo bi celu jednu strategiju i mnogo novca u pitanje. Niko, pri zdravoj pameti to ne bi dozvolio. Dakle zaključno, ovde toga nema, ali čega ima? Ja ne znam, ali ću probati da sročim šta ja mislim… Ko orkestrira ovu decu? Zašto je to dozvoljeno? Bio sam godinama okružen navijačima i bio sam jedno vreme deo njih. U daljem tekstu ću da govorim navijači, ali znajte da pravim razliku između ljudi koji vole sport i svoj klub, od onih koji su huligani i varvari. Znam da država ima tu svoje prste, znam da policija, DB, i ostale frakcije unutar države imaju svoje prste. Droga je jeftinija nego ikad, a najbolju i najjeftiniju gudru valjaju navijači. Ne mogu da odolim utisku koji stičem. Najplastičnije, ide ovako; određeni pravci u državnim strukturama žmure na jedno oko kada su gudra, reket, iznuda i ostala sranja kojima se dominira po gradu u pitanju, i vođe navijačkih grupacija su slobodni da rade šta hoće. Policija im čak i uklanja konkurenciju. Kada ste poslednji put videli obezbeđenje na vratima nekog bitnog lokala, a da nisu navijači ili da imaju veze sa istim? Kada ste poslednji put videli čoveka koji valja koks, a da nije povezan takođe sa navijačima. Pre par godina, stvorio se trend, s obzirom na njihovu klijentelu, dolaženja istih tih navijača na splavove, u klubove itd. Pravili su sranja, drogirani i pijani, u grupama gde niko nije prelazio 24 - 25 godina. Sredstva nisu birana. Flaša u glavu, štangla u lice ili pak, zapaliti ceo lokal. Sve se ovo dešavalo. Svi to znamo i prepričavamo. Utisak koji se stiče, je da klinci imaju odnost prema životu oko sebe takav da sebi daju za pravo da se upuste u veliko sranje, jer znaju da se iz njega mogu izvući. Odlazak u istražni, u pritvor ili u padinjak na 30 dana je nešto kao piknik, odmor, zabava, kojim se nekom lošem izgovoru za ljudsko biće daje legitimitet, i javno prepoznatljivo ime i prezime. Malo medijske buke oko takvih likova, zarad gledanosti, tiraža i senzacionalističkog pristupa stvarima, pravi od njih heroje, a u građane uliva strah. Baš kao što je to bilo sa voždovačkim klanom devedesetih. Knele je bio, ljudi moji, jebeni heroj. Baš kao i Al Paćino u jebenom Scarfaceu. Ali, da ne širim na ove trivije. Šta od toga ima država? Šta od toga imaju te interesne grupe koje im dozvoljavaju takvo ponašanje? Moj stav je da oni imaju besplatnu čeličnu pesnicu za gerilsko ratovanje na ulicama gradova. U zemlji, gde se sve grupacije dele na dve velike navijačke grupe, upravo te vođe imaju veliku moć, da na jedan telefonski poziv dovuku ko zna koliko hiljada ljudi na ulice. Ako mene pitate, moje skromno mišljenje je da je to armija. A šta drugo može da bude?. I to je poznato, oni su uvek bili sila osovina, koja zbog ideologije, uz malo gudre i alkohola srlja. Vođe zovu, prave profit, poštuju dogovore, a klinci posle četiri piva pale ambasadu i dokazuju se tako što ubijaju strane državljane. A onda, mi plaćamo cenu i sedimo zaključani u hladnoj sobi bez struje i vode, poznatijoj kao Srbija. Ta masa je lomila bitne trenutke u novijoj istoriji mnogo puta. Setimo se Maksimira, 9. marta, 5. oktobra. Ko je stajao na Trgu Republike pored Vuka Draškovića na snimcima devetomartovske revolucije? Knele. Jebeni Knele, u svojoj kožnoj jaši. Sada, kada je nova vlast tu gde jeste, upravo delom zahvaljujući ovim gerilskim ludacima, došlo je vreme za naplatu i prave vođe države i grada su upavo do juče potpuno marginalne desničarske grupe i organizacije, koje za cilj imaju političku moć, a podržavaju ih navijačke grupacije, koji za cilj imaju profit. Nije to slučaj samo kod nas. Svuda je tako. Evo, skorašnji slučaj Neda Agha Soltani ( http://www.youtube.com/watch?v=HJNqP5PmDXw ), gde je snajper ubio devojku na sred ulice, za vreme studenskog mirovnog protesta zbog izbora u Iranu. Tiranija, i svi su u čudu i šoku, kao da svet, a posebno mi i Vi ne pamtimo Suadu Dilberiović ( http://en.wikipedia.org/wiki/Suada_Dilberovi%C4%87 ), koja je bila manja senzacija, samo zato što nije postojao mobilni telefon da snimi ovaj događaj. Suada Dilberović je takođe bila studentkinja iz Dalmacije, koja je bila prva žrtva rata u Sarajevu. Pogodite, upravo je na studentskim prostestima zbog svega što se dešavalo, nju ubio snajper, na očigled hiljada ljudi koji su bili na ulicama. Ali, izgleda da ovakve stvari brzo zaboravljamo. Ili, hoćete nešto novijeg datuma što može da se poredi sa ovim incidentom danas? Šta je sa malim Dušanom Jovanovićem, romskim dečakom koji je brutalno izgubio svoj život u noći 18. oktobra 1997. godine, kada ga je grupa skinheadsa pretukla na smrt ispred prodavnice u Beogradskoj ulici, dok je išao u istu da kupi flašiu koka kole? U jednom trenutku bezbrižno dete ide po koka kolu, a 10 minuta kasnije ostavlja svoj život na pločniku. Grupa skinheradsa ga brutalno prebija, pesnicama, cokulama i olukom koji je odvaljen stajao sa strane - do smrti. NIko od njih, u trenutku zločina, nije imao više od 18. godina. I evo, 12 godina kasnije, Bris Taton podleže povredama, jer je sedeo u kafiću u centru grada i pio pivo. Opet stičem utisak o istoriji koja se ponavlja. Gradonačelnik, ministar policije, načelnik MUPa Srbije i drugi izjavljuju uživo na televiziji više puta, kako na temu osnovnih ljudskih prava “ne dele njihov sistem vrednosti”. O čemu bre vi to? Đilas i ostala govna, uvaljuju kurac Dačiću, jer se partije ne gotive, a sa druge strane, istraživanje naroda je pokazalo da Povorka Ponosa nije “poželjna” stvar u ovoj zemlji i oni se postavljaju tako da se dodvore glasačkom telu za predstojeće izbore. A to, što će na ulicama “teći krv”, nikom ništa. Svi ti ljudi, dragi moji prijatelji, imaju ime, prezime, adrese stanovanja i organizacije koje su registrovane i dobro poznate policij. Ali ipak, Mladen Obradović iz Obraza, javno na televiziji poziva na linč. Kako bre? Dokle bre? A najgore licemerstvo su pokazali ljudi, koji u svom neznanju ili strahu od osude okreću leđa i prave se da njih to ne zanima. “Baš me briga za pedere” - govorili su. “Šta koji kurac imaju oni da traže sa tom paradom!” - vikali su i javno osuđivali sve. I svako od njih, bez izuzetka, pompezne govore u svoju odbranu i osporavanje mojih stavova, počinjali su ultimativnim licemerstvom - “Imam ja prijatelje homoseksualce…”, ili “Znam ja gomilu gejeva koji su protiv tih paradiranja…”. A ne kapiraju, da svojim okretanjem leđa, okreću leđa ljudskim slobodama, pravima i svemu što je dobro u ovom životu. Svojim “neutralnim” stavom, ostavljaju prazan prostor za ove divljake da naprave manevar, kojim će ugorziti svakoga od nas. Povorka Ponosa od prvog dana, prestala je da bude ( mada nikada i nije bila ) povorka za LGBT prava. To je postala povorka za pravo na slobodan život. Borba Davida i Golijata između normalnih građana i divljaka koji upravljaju državom. Šta vi mislite, kako će Francuska sada da glasa za ukidanje viza Srbiji? Mislim da ćemo ipak, još par godinica da sedimo zaključani u našoj memljivoj, mračnoj prostoriji bez struje i vode. U srednjem veku, daleko od civilizacije i onoga što nas čini ljudima. Za sada smo zveri, ili još gori od njih, jer oni barem imaju hijerarhiju i određen sistem vrednosti. Teško mi je, žao mi je. Smrću Brisa Tatona, osećam se kao da je umro deo mene i naše pojedinačne i kolektivne slobode. 1997. godine, nisam smeo da prođem pored SKCa, KSTa, Kalemegdana, Studenskog Parka, Pravnog Fakulteta, Mašinca, ili da se vraćam noćnim prevozom i da idem u grad bez ortaka. Zbog skingeadsa. Ja se toga jako dobro sećam, a sećaju se i moji prijatelji koji su prolazili kroz to sa mnom. Sećam se bolnice, batina bez razloga i svog učešća u 5. oktobru. Svega se sećam i ne mogu da odolim ponovo utisku da se istorija ponavlja. Tužan sam, zaista sam tužan. Mislim da Bris Taton zaslužuje javno okupljanje građana, baš kao što se to desilo kada je ubijen Dušan Jovanović pre samo jedne decenije. Svako ko se ne slaže sa mnom u svemu ovome, može slobodno da me izbriše iz prijatelja, jer ja takve ljude i ne želim da poznajem. To je moje pravo, ili ću i zbog ovoga da dobijem batine? Galeb.
Sanjao sam sinoć jedan san. Probudio sam se jutros, obliven znojem naravno, ali i u stanju nečega, što bih najjednostavnije opisao kao lebdeću anksioznost. Konstantno u iščekivanju nekog vesnika zla, okretao sam se paranoično oko sebe, pokušavajući da umirim puls, dok sam pomahnitalo šakama sa lica brisao slapove slanog znoja. Oteo mi se tihi krik. Skinuo sam majicu, nalaktio se na lavabo i pustio jaku, hladnu vodu sa slavine da mi obliva teme. Dok mi se kosa kvasila, i žubor vode ispunjavao prostoriju, osećao sam žmarce koji su strujali niz kičmu. Kako je temperatura vode, sve više dovlačila stvarnost u moj kognitivni deo, počeo sam da osećam ono dobro znano olakšanje, koje prati taj predivni uzdah, koji se uvek nekako kradom provuče. Ali, kada je sve gotovo, više te nekako i nije briga. Ostaješ sam, sa nevericom na licu, prosto zbunjen, koliko san može da podseća na stvarnost. Nekada san bude toliko jak, da nisam siguran da li sanjam ili ne i ostatak dana, utiče na moje raspoloženje. Kasnije u životu, prisećajući se nekih davnih situacija, ljudi ispričaju neki san, verujući da je to sećanje stvarno. Eto, toliko stvarni snovi umeju da budu, a ovaj nije bio izuzetak. Ali, ovaj san je bio toliko nadrealan, da sam jednostavno znao, sekunde kada sam zavrnuo slavinu i pogledao se u ogledalo, da to ne može biti istina. Odahnuo sam još jednom i rekao sebi – “Ah, dobro je da je sve bila stvar moje lude mašte. Ko još sanja ovakve gluposti?”
Mnogi izgleda. Kasnije sam postao svestan toga. Živimo san, kolektivno ludilo, hodamo uspavani. Uljuljkani u laž. A san? On je tek priča…
Ne sećam se tačno početka, ali, shvatio sam u jednom trenutku da sam se obreo u nekoj zemlji. Ne sećam se ni imena zemlje tačno, ali znam da nije bila Srbija. Daleko je ta čudna zemlja od Srbije i Balkana. Neka jako udaljena zemlja. Takođe, nemam pojma ni kako sam i kada dospeo tamo. Video sam samo po ljudima da je neko moderno, savremeno vreme. Stanovnici te zemlje su bili sve, samo ne Srbi. Ništa taj narod sa Srbima nije zajedničko imao. Ma, prosto neverovatno. Bio sam u glavnom gradu te magične zemlje, šetao sam se okolo, i nešto mi je bilo jako čudno tu. Svi su bili bosi i hodali su, kao da se trude da budu što tiši. Nije mi to bilo potpuno jasno, ali eto, gledam i ne verujem. Ljudi idu lagano, propinju se na prste, prave oprezne korake napred, laktovi visoko, kičma blago povijena, nešto kao zvonar bogorodične crkve. Idu ti ljudi, sve uredno obučeni, ali bosi. Ništa mi nije bilo jasno.
Šetao sam se okolo, osvrtao i razmišljao o mogućim razlozima za ovako nešto. Uopšte nisam mogao da skapiram. Jedan čovek mi je prišao na ulici i diskrentim pokretom ruke me sklonio u stranu.
“Znate,” - počeo je tihim glasom da mi govori, skoro mi se unoseći u lice, “ne možete ovde da idete obuveni, poštovani gospodine.”
“Zašto?”, nevino i zbunjeno ga ja upitah.
“Pa, znate, da nam se ne probudi,…da ne pravimo buku. Spava…, a i nije higijenski znate…”, odgovarao je nesigurno, kao u neverici.
“Šta pričate bre?”, ništa ga ne razumejući, upitah ponovo. “Ko da se ne probudi, kakva higijena i kakve to veze ima sa mojom obućom, čoveče božiji?”, nastavio sam, a da nisam ni primetio koliko sam podigao glas.
“Psssst!!!”, utišavao me panično ovaj, očigledno preplašeni gospodin.
“Znate, mi našu državu doživljavamo kao živi organizam”, počeo ja da mi govori.
“Ma, šta mi pričate?”, iznenađeno sam upitao. “Zaista? Živ organizam? Kako to?”
Povukao me za levi rukav blago, ali odlučno na dole, kao da želi da mi pokaže nešto na asfaltu. “Pipni, pipni slobodno”, šarao je otvorenim dlanom na sivom betonskom, verovatno još uvek toplom od sunca trotoaru.
Pomalo zbunjen, zbog svega što se dešava, nisam znao kud, pa sam rešio samo ćutke da pratim sve što mi kaže. Ionako je situacija delovala krajnje bezopasno, a možda nešto i skapiram. Svašta je ovde bilo čudno. Čučnuo sam i dodirnuo asfalt. Ali, kad ja tamo, a ono asfalt uopšte nije asfalt! Nego, neka kao živa, plastična masa. Kao masna i hrapava koža. Jako čudno.
Pre nego što sam uopšte uspeo da postavim pitanje, zemlja se zatresla, jednim kratkim i naglim trzajem, odbacila nas par metara u vazduh, i padosmo na zemlju.
“Š..š..šta je ovo?”, uplašeno sam zapitao, gledajući oštro u svog sagovornika, očekujući sva rešenja ovog sveta od njega.
“Srce”, odgovori on.
“Kakvo bre srce?”
“Pa, lepo. Srce. Vi ste u glavnom gradu, ovde se nalaze srce i mozak. Ostatak države su nam vene, arterije, bubrezi, bešika itd.”, razmahao se, “da li vam je sada jasnije?”
“Pa, mogu da zamislim sliku, ali, nije mi jasno, kako bre živa? Ko je još čuo za živu državu, pobogu?” - čudio sam se.
“Pa lepo, sve su države žive, kako to ne znate? Samo što ljudi obično ne budu svesni toga, dok ne ispolji simptome neke ozbiljne bolesti, a onda je, kao po pravilu, uglavnom kasno.” - rekao je, skoro tužno.
“Pa, šta je vašoj državi? Što se ponaša ovako?”
“Znate, poštovani gospodine,”, počinjao je svoju priču, “pre izvesnog vremena, nakon brojnih problema koje smo imali u našoj zemlji, počeli smo polako, ali sigurno da propadamo”.
“Da propadate?”
“Da, da…” - nastavljao je on, “zbog mnogih prevrata, sukoba, nesloge, kao i kolektivnog odstranjivanja osećaja za kulturu, estetiku, i sve ono što nas, ljude, čini upravo civilizacijom, počeli smo kao društvo da degradiramo…”
Polako i nesigurno, govorio je, dok smo držali balans jedan uz drugoga hodajući, a ja sam nosio svoje airmax u rukama, prema prvom sigurnom mestu, gde možemo da se uhvatimo za nešto, ne bismo li izbegli da se ugurvamo pri potencijalnom sledećem udaru.
” …kolektivno smo sjebavali sve. Bukvalno sve. I uvek nam je neko drugi bio kriv. Menjali smo vlast, režime, ratovali, pljačkali, ubijali, pravili sve i svašta. I, nikada nam nije palo na pamet, da to što se dešava ima veze sa nama. Ma, jok.
Bolest propadanja je postojala sve progresivnija i nakon izvesnog vremena, periferni delovi države su počeli da odumiru. Ako nam je glavni grad srce, naravno, ostatak države su nam vene, ali…misliš da smo mi to tada znali? Eh, dragi moj…daleko od toga.
Jedni su se busali u grudi i vikali o patriotizmu na sve strane, a ovamo su gutali sve po principu – u tuđem dvorištu trava zelenija. Eh, dragi moj…tužno je to vreme bilo. A ni sada nije bolje!
Bio nam kriv jedan predsednik, pa drugi, pa ovi kriminalci i oni kriminalci, a niko nije kapirao – mi smo ih birali. Mi smo glasali i za ove i za one.
Kada su prvi simptomi počeli da se pojavljuju, nismo znali šta je u pitanju. Zvali smo doktora.” - napravio je dramsku pauzu, kao da je znao da ću sa nestrpljenjem da ga pitam: “I? Šta je doktor rekao?”
“…pa, doktor nam je rekao, da nama treba jedna dobra terapija demokratije. Kaže, demokratija će to da izleči sve!”
“I? I?” - zapitkivao sam nestrpljivo.
“Pa, doktor nije imao istoriju bolesti i nije znao da mi imamo i simptome, na koje demokratija nema uticaja.”
“Kako bre nema uticaja? Zar nisi malopre rekao da ona leči sve?”
“Pa da, jeste, demokratija leči sve, ali samo ako si dovoljno pametan, da znaš da je upotrebiš. A bez ozbiljnog nadzora i kontorle, svako može da radi šta želi. A ne želiš da ti ljudi, koji ne znaju ništa, prepisuju terapiju za lečenje, jel tako?”
“Jeste, tako je”, odgovorio sam.
Jer, mi smo se opasno sjebali, znaš? Lečili smo se komunizmom i socijalizmom i to nas je obogaljilo. Potom smo imali nekoliko različitih vrsta autokratije, koje su nas malte ne paralizovale, dok nismo onda, tako slepi i glupi, okrenuli lice crkvi i počeli da se molimo. A ovi, ukopaše nas kako ni sami sebe ne bismo mogli.”
“I, šta sada?”
“Pa vidiš, kada ludaku daš lek po principu demokratije, i kažeš mu da sam može da ga uzima kako on misli i želi; bez adekvatnog znanja, to je ravno samoubistvu. Mi smo počeli tako i propadosmo.
Isto kao sa klopom. Ako želiš da ti dete bude veliko i zdravo, davaćeš mu voće, povrće, meso, masti, šećer, hidrate, sve. Ne samo jednu jedinu hranu, jel tako?”
“Pa, naravno, zar vi to niste znali?”
“Nismo! Mi smo mislili da smo sami sebi najbolji, i sve ostale smo oterali. Svako ko je bio drugačijeg mišljenja, izgleda, verovanja, orjentacija i čega god još, mi smo žigosali kroz tu prizmu i oterali.
Sada, bolest se proširila i na ostale državne organe. Na policiju – eno ga ministar, poludeo skroz. Na gradsku izvršnu vlast – eno ga gradonačelnik, kao lude krave da su ga uvatile. Muče, riče, njiče po ceo dan. Samo priča gluposti. Ali, mi smo ga birali.
Ovamo se izglasavju grozne stvari. Neki bizarni zakoni o informisanju, bizarne takse, akcize i gomila drugih gluposti. Narod sve siromašniji, oni sve bogatiji, ali glupi smo svi kao noć. I, država je na kraju počela da trpi. Sada imamo metastazu simptoma na mozgu i srcu. Ostatak tela je već odumro davno. Sve sa perifernih sistema je došlo ovde u glavni grad ne bi li našli neku nadu, sreću, nešto. Ali, džabe. I ovde ludaci. Kupuju žirafe za državni novac. Hej? Žirafe. Peru gaće i odela novcem građana….ma idi bre, sve simptom do simptoma. A narod…ma, ne pitaj.”
“I, zašto ne tražite pomoć? Što vam neko ne pomogne?” - nisam prestajao da ga zapitkujem, ne verujući u sve što čujem.
“Ko? Kako? Druže, mi smo u karantinu. Metastaza. Krljaju nas glupostima, ko morfijumom, samo da nas smire. Paraziti su pojeli ceo sistem. Huligani, divljaci, nacisti, klerofašisti i ostali desničari, jači su od policije i vojske znaš? Oni, pošto je gradonačelnik zauzet njikanjem i rikanjem, upravljaju gradom. A naše srce, naša duša, kao što možeš da dodirneš i vidiš – više ne trpi. Gotovo je. Dani su nam odbrojani…”
Tada je počela da me hvata panika. Hteo sam da pobegnem što pre odatle. Zakoni, odela, žirafe, akcize…BOŽE! Pa ko još tako živi? Milioni dolara za neke vucibatine, pod velom državne tajne, policija ubija decu na semaforima, huligani zabranjuju okupljanja i govore ministrima policije i gradonačelniku šta da rade…morao sam da pobegnem! Ali, nisam imao kako! Bio sam u karantinu, izolovan, sam, u sivilu koje je nadvijalo taj grad, to srce i taj mozak. Metastaza je polako izjedala sve oko sebe, pa ni ja nisam bio pošteđen. Počeo sam polako da se asimilujem. Video sam to iz dana u dan…i taman kada sam u poslednjem grču, nakon popuštanja stiska, dok je stvarnost ove samrtne države obavila ruke oko mog vrata kao omča, izbacivao poslednji dah života – probudio sam se.
Nakon toga, stajao sam u kupatilu, nalakćen na lavabo, posmatrao se u ogledalu, prošao prstima desne šake kroz svoju kosu, odahnuo i rekao sebi: “Hvala Bogu da je sve ovo bio samo san. Zamisli samo da živim u ovakvoj zemlji?”
My mosquee is my cathedral by Modeselektor feat. Pfadfinderei
